Seksualno uznemiravanje, kako izaći iz začaranog kruga

Organizacije u Srbiji godinama unazad pridružuju se ovoj međunarodnoj akciji, koja je podržana i od strane Ujedinjenih nacija.

U ovo doba iznose se različite statistike – o feminicidu i partnerskom nasilju, o ženama na tržištu rada, o ugovorenim brakovima maloletnica i tako dalje, o čemu smo imali prilike da ovih dana čitamo ili gledamo u medijima.

Ono što smatramo izostavljenim i o čemu se nažalost vrlo malo govori kod nas jeste tema seksualnog uznemiravanja. Bez obzira čime se bavimo ili gde živimo, svaka od nas doživela je verbalno ili fizičko nasilje sa seksualnom konotacijom. Neke od nas imaju ili su imale rođake koji vole da jako štipnu za obraz. Gotovo da nema škole u Srbiji da se za nekog od nastavnika ili osoblja ne vezuju epiteti da voli da „zagleda“ ili da „šljepne“ devojčice, posebno one koje su „fizički zrelije“. Na fakultetu uvek postoji profesor koji voli da se rukuje sa studentkinjama i da im stisnutu ruku drži duže nego što je uobičajeno, da poziva u kabinet ili čak u sopstveni stan „na konsultacije“, da predlaže „olakšice“ u polaganju ispita. Kada se zaposlite, često šef ima običaj da vas zagrli preko ramena, pridrži oko struka, čestita sve moguće praznike, sa značajnim pogledom predloži zajedničko službeno putovanje, dok kolega iz kancelarije maznim glasom komentariše vaš današnji izgled i to čini ponekad nasamo, ali mu je čak nekako lepše da to uradi kada je više kolega prisutno. Valjda da bi pokazao svoj mačizam, a vi svoje zarumenjene obraze koje je on isprovocirao.

Ne govoreći o užasu koji sve mi doživljavamo prolazeći kroz takve, najčešće kontinuirane svakodnevne situacije, želim da istaknem posledice koje nastaju iz navedenog. Nijednoj devojčici školskog uzrasta ne prija nedolično ponašanje nastavnika, one su užasnute, počinju da gube poverenje u sve u koje treba da ga imaju, a muškog su pola. Neke, nažalost, misleći da svet funkcioniše na takav način ovu strašnu igru prihvataju, postajući svesni i namerni akteri, čak i provocirajući takve situacije. Danas po školama dolazi do situacija u kojima devojčice, ali i dečaci!, svesno koketiraju i zavode svoje nastavnike i nastavnice, dovode ih u neprijatne situacije, s ciljem lakšeg dobijanja bolje ocene ili statusa. Na kraju, vrlo često roditelji preuzimaju pravdu u svoje ruke, što stvari samo dodatno komplikuje.

Ima nažalost slučajeva da se „na suknju“, odnosno preko kreveta dobija fakultetska diploma ili zaposlenje. Međutim, strašno je to da ukoliko ste žensko, mladi, a pritom još atraktivnog izgleda, automatski dobijate etiketu nečije ljubavnice, a svaki se vaš uspeh pripisuje seksualnim, a ne profesionalnim veštinama. U našem društvu ignorišu se osećanja žrtve – kroz sve to prolazite sami, premotavajući u glavi slike nepristojnog dodirivanja, pogleda, namigivanja, dahtanja, trljanja, lascivnih dobacivanja. Ukoliko se nekome požalite, pa i onome ko odlučuje, dobijate komentar da je neko „jednostavno takav“ i da ignorišete. I vi onda kao ignorišete: tako što svaku neugodnu situaciju okrenete na šalu, smejete se i kada biste nasilniku najradije zavalili šamar, izbegavate šansu da ostanete nasamo s nasilnikom, molite momka, muža ili prijatelja da vas čeka s posla, ali tako da to bude naočigled svih, posebno nasilnika i tako dalje. Brojni su načini za eskiviranje, ali nijedan da vas spasi.

Zakon o radu zabranjuje seksualno uznemiravanje definišući ga kao „svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje“. Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, kolokvijalno nazvan zakonom o mobingu, donet 2010. godine prepoznaje, odnosno izjednačava seksualno uznemiravanje sa drugim vidovima zlostavljanja. Poslednja mera u zaštiti žrtava seksualnog uznemiravanja i s ciljem smanjenja te negativne društvene pojave jeste dopuna Krivičnog zakonika odredbama o polnom uznemiravanju, koje time postaje krivično delo i može se kazniti novčanom ili zatvorskom kaznom. Ove su novine, koje se aktivno primenjuju od prvog juna ove godine, od strane stručne javnosti ocenjene ipak kao mrtvo slovo na papiru, budući da je seksualno uznemiravanje najčešće teško dokazivo, a ove se odredbe i te kako mogu i zloupotrebiti. Od ključne je važnosti kako se ovi, kao uostalom i svi drugi zakoni, primenjuju.

Treba podsetiti da je Srbija 2015. ratifikovala Istanbulsku konvenciju, koja podrazumeva sprečavanje nasilja nad ženama, zaštitu žrtava i krivično gonjenje nasilnika, kao i niz aktivnosti u skladu s tim ciljevima: od osnivanja SOS telefona i sigurnih kuća kao podrške žrtvama, do predupređivanja nasilja razbijanjem stereotipa o rodnim ulogama i uvođenjem odgovarajućih programa u obrazovni proces. Stoga, zahtevamo od Ministarstva prosvete da posebnu pažnju u obrazovno-vaspitnom procesu posveti i ovoj vrsti nasilja, koje se manifestuje i kao vršnjačko i kao nasilje izazvano zloupotrebom moći. Obavezno uvesti u obrazovni proces takve teme, u okviru Građanskog vaspitanja ili drugih predmeta, kao i kroz seriju predavanja, koja mogu biti organizovana uz pomoć stručnih organizacija (iz sfere pravosuđa, unutrašnjih poslova, zdravstva), nevladinih organizacija koje se bave tim oblastima ili radionicama zatvorenog tipa na kojima bi, bez bojazni da će biti prokazane, žrtve mogle govoriti o svojim iskustvima. Oni koji prolaze pakao seksualnog uznemiravanja moraju biti ohrabreni da govore o tome, tako što bi stekli poverenje u institucije koje im mogu pomoći, a svi drugi treba da postanu svesni da je takav model ponašanja nedopustiv, čak i ne samo zbog pojedinačnih slučajeva, već i zbog šireg društvenog uticaja – naime, ne smemo (p)ostati tolerantni na nasilje, a još gore pristajati na takve uloge gde se očekuje da muškarac bude taj koji se ponaša bahato, a žena ta koja koketiranjem ili seksom karijerno napreduje.

Mora se napraviti iskorak iz ovog začaranog kruga. Moramo jasno i glasno govoriti kroz šta prolazimo. Iako se bojimo da nećemo završiti školu ili fakultet, da nam neće verovati jer možda niko nije video šta smo doživeli, da će nas šikanirati na poslu, ugroziti nam egzistenciju, da će nas i partner možda odbaciti jer nema poverenja u nas. I ono što je ključno – zarad svih prolivenih suza, progutanih knedli i tihe patnje – svakoj, ali svakoj devojčici reći da poštuje sebe, da nikada ne trpi ono što je unižava, kao osobu i kao ženu.

Autorka je predsednica Foruma žena Demokratske stranke